Разумети људе, предео, дрвеће и са разумевањем наставити са оним, чему творац даје живот и одржава у животу.
Сегедински етнографски регион чине град Сегедин и насеља која се простиру углавном јужно од њега, која располажу заједничком традицијом. Овде спадају и села основана још пре доласак Турака, као и она насеља која су настала након Карловачког и Пожаревачког мира, насељавањем сегединског становништва. Сегедински народ је имао велику улогу у насељавању Јужног региона (Делвидека), поготово при колонизацији Тамишког Баната, када су настала она села чије становнике су чинили сегедински узгајивачи дувана. Подручје показује јединствену етнографску слику, међутим, готово свако село чини засебну етнографску јединицу, поготово захваљујући утицајима суседних народа. Од друге половине XX века, промена животних услова и као последица сталне промене структуре становништва формира се слика села, а све више нестају елементи наследства архитектонског сегединског етнографског региона. Стога је мапирање, документовање и наслеђивање ове баштине од суштинског значаја за потомство.
Архитектонски водич Балатон Февидека 2014. године, сачинио је архитекта и добитник Ybl награде Андраш Крижан у сарадњи са бројним стручњацима и подршком стручно-друштвених организација, и све то применом архитектонске методе Ирца Мике Шанахана, који је сачинио пројектно-архитектонски водич округа Корк. У оквиру архитектонске професије јавља се нова потреба, која говори да вреди да се настави рад и на другим пољима богатим традиционалном архитерктуром.
Једна оваква, некада повезана регија, која укључује поједине делове обе државе, је сегедински етнографски регион. То је подручје које је са европске перспективе потпуно јединствено, где села повезује један град, Сегедин, кога је насељено становништво још почетком 20. века звало домовином. На овом подручју непромењено тече привредна форма праћена још од 18. века, коме изграђене површине и типови кућа непромењено одговарају. У исто време може се приметити и појава модернизације делова кућа, док се делом њихова првобитна функција губи, тако да постају симбол заосталости. Код ових преображаја неко са осећајем модернизује комплексе грађевина, док други, под утицајем урбане архитектонске културе, кваре традиционалну форму и у грађевинама скривене функционалне потенцијале. Куће које се све чешће граде, непримерене су традиционалној слици села, неадекватних су величина и у свом дизајну следе стране културне кодове. Ова двојност, окружење изграђено путем традиционалне културе, која напросто штрчи са пејзажа, и планирано страно окружење пејзажа, може се запазити у случају анализе сваког насеља.
Да би се зауставио овај неповољни феномен, књига Архитектонски водич сегединског етнографског региона припремљена је у складу са духом књиге Мајка Шанахана и Андраса Крижана. На основу истраживања на терену, рад илуструје архитектонски карактер тог подручја са примерима традиционалних грађевина, али такође пружа наук и у случају данашњих функција кућа.
Водич представља одраз изграђене баштине истраживаног подручја, који представља током векова изграђену традицију, својеврсности, али и усмерава архитекте да планирају грађевине које се уклапају у тадо окружење упознавањем насеља и традиције, а да куће при том буду истовремено нове и узбудљиве. Исти принципи се примењују такође и на обнову већ постојећих зграда.
